ARSEN DEDIĆ

SRCE ZLATNIH OŽILJAKA U ČUDU UMETNOSTI

U vremenu u kojem blede lica, imena, gradovi i ljubavi a zaboravljaju se datumi i bolne povrede, po iskrenoj strani ulice, sam i svoj, i dalje hoda Arsen Dedić. Bard ima 19 autorskih knjiga poezije, 40lp i cd izdanja, muziku za više od 70 filmova i televizijskih serija i 120 scenskih predstava, devet operacija na svom telu i izdvojenu, zasluženo osvojenu, poziciju u srcima južnoslovenskih generacija.
Arsen Dedić je najveće A naše muzike. Početak. Posle njega je sve posle. Čuvar vatre i pepela, miljenik muza i usamljenik. O samoći svedoči jezikom samoće. O nežnosti nežno. O emocijama birano, zanosno. Blizak je jer se nije odrekao posebnog rečnika samotnjaka ponesenog iz nedara zavičaja. Istovremeno je i čuvar građanske kulture, onog zaboravljenog tipa muzičke i pesničke pismenosti kojoj estradna bižuterija na proputovanju, ratnohuškački bubnjevi i liferanti narodnjačkog ukusa nisu došli glave.
Ono sve što znamo o njemu nedovoljno je za precizan portret umetnika koji je prošao ukletim putem između ljubavi i nerazumevanja, od euforije do bojkota, kroz pakao zdravstvenih iskušenja sve do budućnosti koju smo zajedno drugačije sanjali.

Kao i obično, Abdulah Sidran je u pravu sa rečenicom: „Kad je Bog dijelio talenat Arsen je više puta stao u red.“ Pesnik, pevač, flautista, kompozitor, producent, orkestrator, aranžer, pa čak i slikar – Arsen je sve što jedan umetnik može poželeti da bude. Teško je tvrditi kada se čime počeo baviti, pošto ga je umetnost rano zakačila. Ipak, postoji zvanična verzija koja govori o rođenju u Šibeniku, o svirci sa ocem i bratom u gradskoj pleh muzici. Hronologija nastavlja o putu u Zagreb i studiranju prava, ali dodaje i Muzičku akademiju gde je diplomirao flautu. Postoje zapisi prvih stihova i aranžerskih radova, nagrada za zbirku pesama osvojena u Splitu, „dug put probijanja u muzičko-književni svet u kome će ostaviti dubok trag suptilno-lirskog pisanja i muzičkog izvođenja.“
Prirodno povezivanje sklonsoti za stihovanjem i pevanjem stvorilo je izuzetnog kantautora čije je bezbrojne nagrade na književnom i muzičkom planu posle pola veka gotovo nemoguće nabrojati. Došavši u fazu kad se podvlači crta, shvatamo da je dotakao i pozlatio toliko toga. Duga karijera zahtevala je različite umetničke oblike i u svakom od njih Arsen je bio zapažen i ostao prepoznatljiv.
„Slepi putnik“ zlog vremeplova, saputnik bez isprave u stilskim svrstavanjima, neposredan retko koji drugi pisac, uvek sa primetnom potrebom da zauzme položaj s onu stranu konvencije i akademizma, mimo ispisnika i fah-specijalaca, a opet da se ne udalji od najvažnijih kreativnih i egzistencijalnih uporišta poetskog govorenja. Niko nije bolje od Arsena pronašao „dobitnu“ varijatnu elitizma i popularnosti u pesničkom i muzičkom statusu.
Njegovo delo nosi složenu, a sentimentalnu sliku vremena i duhovni materijal od pet decenija, emotivnu građu prepostavke kako smo od epohe zanesenosti preko doba bezdušnosti stigli do ere ravnodušnosti. Generacija koja je odrasla uz gitare i sanjarenje, surovo trežnjena tutnjavom oružja i opštim sunovratom, danas je na periferiji života, ali se nije odrekla sebe. Upravo je Arsen zaslužan što mnoge boli ta zajednička gruda zalivana medom, vinom, maslinovim uljem i krvlju, gruda po kojoj je svojim pesmama širio neodoljivu melanholičnost, što su neke uspomene isupnjene stihovima, a ne trivijalijama. Pevajući tako da svaka reč zvuči muški i sudbinski, Arsen je sa beskrajnim uvažavanjem u našu privatnost uveo devojke za jedan dan, one iz njegovog kraja, Veru Pavladoljsku, stare cure, Ines, prvincijalke, one koje daju odmah… Rezultat je čudesan: muškarce i dalje nije sramota da plaču na njegovim koncertima.
Uvek obučen u crno taj srcolomac iz Šibenika, em šarmira, em podseća da smo, onomad u vreme neograničene strasti, imali svoj autentičan odgovor na poetiku svetski sudbonosnih pesmotvoraca. Te pesme višeslojne i tragične osetljivosti i osečajnosti koje idu „od sete do hedonizma, od samotnosti do tragike, od samovolje do saosećajnosti, od melanholije do tihe radosti, od vesele prozračnosti do očaja, razlaza i pogroma“, zgužvane između bezdušnosti avangarde i imbecilizma masovne zabave, između elitnog hermetizmai agresivnog kiča, osnažne ličnim pečatom Tvorc trajno su uspostavile neobičan spoj čiste poezije sa uniženom scenom kojom su predugo dominirali stručnjaci za ništa i eksperti za sve.
Arsen Dedić je neposustali čuvar osećajnosti u kojoj sentimentalnost ne smeta intelektualnosti, gde se i posle svih njegovih i naših udesa divno dotiču tišina pesničke intime i šarena bučnost estrade.
Arsen vidi isto što i mi vidimo, ništa drugo. No, on zna to reći. Zato i jeste penik. A kad peva, to čini sugestivno i drugačije od drugih. Zato je suveren scene. Pripada tom velikom radu, ne čoporu, ne ovosezonskoj modi, ne rulji sa top-liste - Brel, Dilan, Skot Voker, Okudžava, Koen, Paoli, Springstin, Vejts, Arsen… ili obrnuto. Utemeljitelj zagrebačke škole šansone ujedno je potpisnik poezije koja se antologizira, prevodi i krade.
Kako vreme curi, Arsen Dedić svoje istine iskazuje sve jednostavnije i svedenije. Poput mudraca rehabilituje zaboravljene reči. Filozofiju podređuje duši. S godinama, Arsen je sve bliži svojim korenima. Kao datraži onu loptu što je kao dečak šutnuo na šibenskoj poljani, a koja nikako da padne.
Posle pola veka putovanja kroz autorsku pesmu, onaj koji je na zajedničkom jeziku jednom zauvek uveo lično i važno u „muzičku kulturu bez vrednosti“, što nas je iz nežnih godina i mladosti koja je više krala no dala, doveo do trenutka kad se prave zavrđni računi i rešavaju stare zagonetke, nije spreman da stane. Znajući koliko je duga linija ljubavi a kratka linija života u ukletoj kući bez krova u kojoj pesnici znače manje od svakog parolađa, gde autori sudbonosnih stihova vrede koliko su „samo naši“, dozvoljavam sebi pravo da opus Arsena Dedića, čoveka koji ceo moj život govori ono što bih ja hteo dad bih umeo, prihvatam kao dragocenu mapu puta starijeg rođaka za iskušenje zvano ostatak života.
Pre izvesnog vremena u Zagrebu je objavljeno kako je Dedić „jedna od tri najvažnije osobe u savremenoj hrvatskoj kulturi.“ Moram se zapitati koje mu mesto pripada u prostoru zajedničkog emotivnog zavičaja uzrasta kome pripadam_ Slobodan sam da se zakunem: Najvažnije! Otac pismenosti unutar jugoslovenske popularne muzike, vlasnik je đinjela ili pisaćeg stola ispod koga su uistinu izašli Bregović, Balašević, Đorđević, Štulić, Šifrer, Bajagić, Predin, Rundek – Njegovi naslednici i pesmotvorci kolektivnog pamćenja. Zagazio je u smu deceniju sa poučnim primerom neumornog stvaraoca i lične zavodljivosti koja neće da ga ostavi.
Vlasnik „naše stvari“, one velike prisnosti, javne i tajne, očigledne a neverbalne, prekoračivši davno prag kuće pored mora i dalje se iznova vraća, programom satkanim od divnih reminiscencija i novih prepoznavanja, nazad na početak da potraži odgovor na pitanje svih pitanja – kakvu to priču čuva rebus naših sudbina.

Ne tako davno je zapisao „Nijedno vrijeme nije moje.“ Zapisao i pogrešio. Arsenu Dediću svako vreme pripada. On je vlasnik večnosti.

Petar Popović